How Fucken Old Are NOMEANSNO? (part 0)

"Give it up, grandads!" grafit, zajedno sa ovim iz naslova teksta, stoji na omotu poslednjeg izdanja Nomeansno-a, koje predstavlja presek izuzetno plodne 25-togodišnje karijere jednog od najznačajnijih bendova punk/hardcore/indie scene. Ni sama braća Rob (Mr. Wrong) i John (Mr. Right) Wright nisu mogli da naslute na koji će se način razviti njihovo zezanje na bas gitari, klaviru i bubnjevima s kraja 70-tih. Odrasli su u Viktoriji, gradu u Britanskoj Kolumbiji, igrajući hokej, slušajući Ramones i stvarajući neopisivo inteligentne pesme. Početak je bio skroman – singl "Look, Here Comes the Wormies", koji je objavljen 1980. godine, zatim otvaranje "virtualne" etikete Wrong Records i objavljivanje CD-a "Mama" za istu, dve godine kasnije. Bez gitare, bez valjane produkcije, bez pretencioznosti, prvi album Nomeansno-a se i dalje odlično prodaje!! Prva promena je usledila odmah na sledećem izdanju, kada se zvuk upotpunio praštećom gitarom Andy Kerr-a i dobio sasvim novu dimenziju. "Sex Mad/You Kill Me" CD je našao put do Amerike, preko ugledne Biafrine etikete Alternative Tentacles Records, a pesme "Some Bodies", "Body Bag", "Sex Mad", "Dad" i ostale, još uvek su neizostavne na koncertnim repertoarima. Andy je takođe nosio naočare – rekvizit koji karakteriše članove ovog benda. 1988. godina donosi mračne "The Day Everything Became Nothing" EP i "Small Parts Isolated and Destroyed" CD, koji su se našli zajedno na američkom izdanju. Neću nabrajati sjajne pesme od ovog trenutka nadalje, jer bi se ovaj tekst odužio još za 2 ekrana, a preporuka svima koji nisu, a žele da čuju Nomeansno, je da krenu redom i odslušaju sve albume "od korice do korice". Pravi kolos među Nomeansno albumima predstavlja "Wrong" iz 1989. godine, koji će autor ovog teksta u svako doba dana i noći navesti među pet najomiljenijih albuma koje je čuo, a čuo je mnogo... Iz manijakalnog punk rocka u up-beat jazzy tempo, iz noisea u depresivni "teški" zvuk, Nomeansno šaraju po vašem mozgu svih 50 minuta ove sjajne ploče! Ritam sekcija štrika kao navijena, produkcija sasvim korektna (i primetno bolja od prethodnih izdanja), pesme se slivaju jedna u drugu čineći spoj nespojivog, jednom rečju – desetka! Da bi svima bilo jasno kako to Nomeansno rade, momci su se usnimili na koncertu u Finskoj i objavili "Live and Cuddly". Naravno, svirka razrađena do perfekcije, a snaga ovog benda na koncertima verno prenešena na nosač zvuka. Ono što čini kanađane prepoznatljivim je činjenica da čak ni najverniji fan nema pojma kako će zvučati njihov novi album. Upravo toliko mnogo drugačije zvuči "0+2=1" iz 1991. godine. Fenomenalni tekstovi o ljudskim ćudima i životnim neprijatnostima uz bass-driven svirku i bolesne gitarske deonice čine i ovaj album jedinstvenim. Već tada Nomeansno puno putuju i sviraju po Evropi, a Amsterdam je postao mesto koje će od benda odvojiti Andy-ja i ostaviti braću Wright da ponovo rade kao dvojac. Rob i John strpljivo pišu nove pesme, a na snimanju albuma gitare je odsvirao sâm Rob. "Why Do They Call Me Mr. Happy?" je i danas omiljeni album Rob Wright-a, jer je, kako kaže, sa 140% sebe učestvovao u njegovom stvaranju. Ipak, dvojac se ponovo proširuje za jednog člana, a novi momak je Tom Holliston (i naočari), dotadašnji gitarista benda Show Business Giants.
Neiscrpna energija ovih momaka dovela je do stvaranja projekta Hanson Brothers, benda u kome John peva, a bubnjeve svira još jedan lik sa dioptrijom, Ken Kempster. Muzika Brothers-a je omaž Ramones-ima, po mnogima i ponajbolji klon legendi. Tekstovi govore o ljubavi i hokeju, a kovanica "puck rock" najbolje opisuje ono što isporučuju HB. Projekat se oteo kontroli, tako da hokejaši sada imaju tri izdanja. No, vratimo se matičnom bendu; 1994. godina donosi skup pesama koje su braća napisala tokom svih ovih godina, a koje nisu našle mesta na albumima – "One Down and Two To Go". "The Worldhood of the World (As Such)" iz 1995. godine servira ponovo nekoliko brzih punk rock pesama uz ostale virtuozne ludorije na svim instrumentima. Neki su brzopleto ovo izdanje počeli da porede sa "Wrong"-om, ali je razlika ipak očigledna (daleko od toga da je album loš, da ne bude zabune). Usledila je trogodišnja pauza, a onda (sada već) matorci ispaljuju "Dance of the Headless Bourgeoisie", album koji muzički kritičari nagrađuju samim devetkama i desetkama (mene lično nije briga, a ni njih, pa ne bi trebalo ni vas), a kada se pročita tekst 9-minutne naslovne pesme, postaje jasno da Nomeansno i dalje gaze sve pred sobom, ponajviše vreme! U novi milenijum se uletelo albumom "One", čije pesme krasi sporiji tempo, a njihova struktura, zajedno sa tekstovima može se opisati rečju "epic". 15-minutna obrada "Bitch's Brew" Miles-a Davis-a, sporiji ritam i ljudska glupost doveli su do pitanja "Da li je Nomeansno uopšte punk rock bend?" Koga je briga za to, kada oni ne moraju nikome i ništa više da dokazuju. Oni i dalje stvaraju dobre pesme, a kako će ljudi to da nazovu – bole ih uvce! EP "Generic Shame" je uvertira za novi album, koji se uveliko sprema. Prelazak na Southern Records doneo je i pomenuto "The People's Choice" izdanje najboljih (ukoliko je, a nije, moguće) trenutaka Nomeansno-a, dok se novi album ne skuva. Dedice ne odustaju lako...

Kada sam saznao za dolazak Nomeansnoa u našu napaćenu zemlju, malo sam se naježio. Možda zbog neverice, a možda zbog ludog osećaja sreće koji me je strefio tog istog momenta. Mic po mic, dan se bližio, a valjalo se pripremiti za razgovor sa legendama. Kao po pravilu, zbog gluporija na granici bend je kasnio, a mene je uhvatio strah da neće ni biti vremena za bilo kakvu priču. Tonska proba urađena za 10 minuta, Rob je veseo, kafu sa šlagom smo pokupili sa bara, cerekali se 10-ak minuta (Rob voli da se šali i kaže da je tada razgovor lakši, a ja sam za to vreme zaboravio sva pitanja koja sam hteo da mu postavim!!!), a onda smo uključili Sony-ja...