snuffer_blog

DECEMBAR U AVGUSTU

2006-08-22T08:29:00.000+02:00

Kao što voli reći miss luzerka, ja sam se ovoga leta provodio bez 'internejka', tako da sada moram počistiti paučinu sa ovog jadnog bloga. Nikuda iz moga prelepog grada mrdao nisam, izuzev Gitarijade, gde su dobri stari KUD Idijoti isprašili ljude na stadionu. Kupanje u Dunavu, 'ladno pivce, puna kuća gostiju, prođe leto kao da ga nije ni bilo... Mislio sam da se dotaknem sporta, ali neću da se ne bih istresao po našim reprezentativcima (doduše, Olivera, veslači, teniseri, vaterpolisti i odbojkaši umeju po nešto i da urade).

Juče, kada sam došao na sednicu nastavničkog veća, prošarao sam malo ovim online svetom i našao ono što nisam ni očekivao (usled letnjeg nesurfovanja ostao sam bez informacija):

The Decemberists – The Crane Wife

Major label, novi producent, prošlo je samo godinu dana od remek dela Picaresque, a par meseci od EP-ja Picarequeties, nekako mi je sve delovalo brzo i sa nestrpljenjem sam pustio da čujem šta su to uradili Colin i banda. Prvo: japanska bajka The Crane Wife pretočena u dve pesme iz tri dela (cirka 16ak minuta), od kojih treći deo zauzima sami početak diska! Hmm... Drugo: pop pesmice kakve su Summersong i Yankee Bayonet (prelep duet sa Laurom Veirs) su zaista u najboljem The Decemberists maniru. Ubistva, nasilje, ljubav i rat – sve je to ponovo ispričano u tekstovima gosp. Meloya. Moj je utisak da je sa ovim albumom apsolutno sve u redu. Gazde Capitola će verovatno biti zadovoljni, decembarci će biti zadovoljni (iako su usnimili 20ak pesama, na albumu se nalazi 10, pa će uskoro opet neki EP), a fanovi... downloadujte, pa vidite da li vam ovo pasuje. Ja sam se par puta naježio dok sam slušao ženu ždrala (dobro, padala je i fina kišica, tako da je atmosfera bila idealna)!

AND NOW........A LARCH!...A PICTURE POST!

2006-05-16T16:11:00.000+02:00

Iliti "Kako je Dunav bio interesantan tih dana"
14.04.2006. godine, najveći dotok naše omiljene reke u istoriji HE "Đerdap", 15.800 m3/s (!!)
Pozdrav i hvala finoj dami na ovim ludim slikicama.

10,000 DANA U VATRI...

2006-04-25T11:02:00.000+02:00

Judith Marie Keenan/Garrison je pretrpela težak šlog u 32 godini života i ostala prikovana za kolica. Bila je veoma religiozna osoba i taj događaj je uvek spominjala kao "God's will". Takav njen stav je posebno teško padao njenom sinu Maynard James Keenan-u, koji je u više navrata "zahvaljivao" Bogu kroz svoje pesme (Jimmy, Judith), ponekad i veoma oštro... Ljutnja se okončala 18. juna 2003. godine, kada je Judith Marie preminula, nakon 27 godina poluživota (oko 10000 dana). Maynard je osetio olakšanje i zatvorio trilogiju pesama posvećenih majci fenomenalnom Wings For Marie/10,000 Days koja se nalazi na novom (hmm...od 2. maja novom) albumu njegove skupine po imenu TOOL. Sačekao sam 3 godine za Aenimu, pa onda 5 za Lateralus, a zatim i ovih 5 za 10,000 Days, da bih čuo pesmu koja je perfektna!! Neću sada da pišem ništa o ostatku ovog diska (osim da sam retko kada čuo bolji), jer oni koji vole Tool znaju šta im je činiti - 100ak megabajta downloada, a onda osećaj da uho ne želi ništa drugo... Bolje od ovoga mogu samo oni da snime!

JIMMY
What was it like to see
The face of your own stability
Suddenly look away
Leaving you with the dead and hopeless?

Eleven and she was gone.
Eleven is when we waved good-bye.
Eleven is standing still,
Waiting for me to free him
By coming home.

JUDITH
Oh so many ways for me to show you
How the savior has abandoned you
Fuck your God
Your Lord and your Christ
He did this
Took all you had and
Left you this way
Still you pray, you never stray
Never taste of the fruit
You never thought to question why

It's not like you killed someone
It's not like you drove a hateful spear into his side
Praise the one who left you
Broken down and paralyzed
He did it all for you

10,000 DAYS
This little light of mine, the gift you passed onto me
I'll let it shine to guide you safely on your way
Your way home...

High is the way, but our lives are on the ground
You are the light and the way, they'll only read about
I only pray heaven knows when to lift you out
Ten thousand days in the fire is long enough
You're going home...

How Fucken Old Are NOMEANSNO? (part II) You Just Wish...

2006-03-30T10:49:00.000+02:00

S: Kada ćete se vratiti? Svirate li u Evropi svake godine ili...
R: Uglavnom da, ali ćemo se sada okrenuti novom albumu, a obično svaki album promovišemo i u ovim krajevima, tako da ćemo sigurno doći opet.
S: Šta radite kada ne vežbate i kada niste Nomeansno? Imate li nekih zanimacija?
R: Ja sve više igram golf! Stvarno imamo sreće da možemo da zaradimo dobro od naše muzike i uživamo u životu kao bogataši! (reče on i prsnu od smeha)

S: Večeras ćete verovatno videti malo stariju publiku, koja vas čeka već ohoho.
R: Super! Onda je sigurno da će uživati! (i dalje se smeje nekontrolisano)
S: Šta je sa mlađom publikom? Imate li je na ostalim svirkama?
R: O, da! Uvek smo imali dobar miks stare i mlade publike, muške i ženske... Mislim da je to tako zato što nikada nismo svirali određenim stilom, nismo ni u kakvim šablonima, a različite pesme vole različiti ljudi. Usled toga je i publika dobro izmešana. Svi su oni Nomeansno fanovi, a ne metal fanovi ili punk fanovi. To su jednostavno ljudi koji vole našu muziku, ima ih sa svih strana, a to je ono što je nama najdraže. Uvek ima novih fanova, ali mislim da si u pravu – sviramo 25 godina, prvi put smo ovde, tako da će biti dosta starije publike.
S: OK, poslednje (đavola!) pitanje se odnosi na vaše tekstove, jer su itekako prepoznatljivi. Ko ih piše?
R: Zaduženja oko pisanja tekstova su moja.
S: Onda tebi kažem: opasno su dobri!
R: Hvala!
S: Malo ima ozbiljnih punk tekstova o običnom čoveku i njegovim razmišljanjima. Obično su to bezvezna naklapanja protiv vođa i ratova, kvazi bunt...
R: Mislim da je običan čovek neiscrpna tema i ja je se uporno držim!
S: Čini se na prvi pogled da niste toliko pozitivan bend, ali kada se vaši tekstovi malo bolje sagledaju dolazi se do potpuno suprotne strane...
R: Haha, u pravu si (ehmm)! Naša poruka je ipak pozitivna, iako pišemo o negativnim pojavama, kao što je npr. otuđivanje ili odbijanje, ali je za mene muzika upravo način da se savladaju te pojave. Zato su moji tekstovu u globalu uvek vezani za, možda zvuči pompezno, gaženje i prelaženje preko tih stvari. Uvek ću pisati samo o prevazilaženju negativnih pojava. Možda s vremena na vreme moji tekstovi ispadnu malko "doomy", ali tako je to... (malo pozitivnog smeha)
S: Da li ste nekada osetili umor od svega ovog?
R: Da. Dešava se ponekad, ali idemo dalje zbog toga što je sva energija pozitivna, što je reakcija publike pozitivna, nema besnih ljudi niti tuča na našim svirkama. Uvek se oduševim kada vidim srećna lica u publici, iako možda sviramo pesmu koja ne govori o lepoj stvari.
S: Nema puno bendova kao što je Nomeansno. Hvala ti najlepše.

R: Hvala tebi i pozdrav svima koji ovo budu čitali.

Eto, jedna nezaboravna sitnica za starog snuffera, to je bio ovaj susret sa još starijim majstorima...

How Fucken Old Are NOMEANSNO? (part I)

2006-02-21T11:19:00.000+01:00

Snuffer: Rob, kako se osećaš danas, u Srbiji?
Rob: Lepo je što smo konačno došli i do ovde. Novo mesto nam uvek prija, jer turneje sviramo uglavnom na već poznatim mestima i retko vidimo nešto novo, a Beograd je novina i zato nam je posebno drago.
S: Verovatno se primetili naše predivne cure...
R: O, da! Već su mi oči ostale na nekoliko.
S: Ovih dana ste na maloj evropskoj turneji. Kako je bilo u Zagrebu?
R: U Zagrebu je uvek dobro! Stvarno se uvek dobro provedemo u Hrvatskoj, Sloveniji, posebno u Ljubljani. U stvari, sada smo ovde zbog par italijanskih festivala, što nam je dalo mogućnost da svratimo na par mesta u Austriji, Nemačkoj i, naravno, ovde. Nikada nova turneja ne bude manja od prethodne, svaka se uvećava za par mesta.
S: Treba li da očekujemo neki novi materijal?

R: Možda, za par godina (zagonetni smeh). Trenutno smo u procesu stvaranja albuma, jasno nam je da je prošlo dosta vremena od poslednjeg snimanja, ali... Većina pesama još uvek nema svoj puni oblik, ali uveliko radimo na njima.

S: Hoće li biti izdat za Southern Records?
R: Da, biće na Southern-u definitivno, dok će za USA izaći na ogranku Ipecac-a (za koju snimaju Mike Patton related bendovi).
S: Šta je sa Wrong Recordsom?
R: Ah, mi smo Wrong pokrenuli samo da bismo pomogli prijateljima da izdaju materijal, jer nisu mogli drugačije... To je naš mali doprinos njima, a ujedno i licenca za kontrolu naše muzike.
S: Imao sam prilike da čujem neka Wrong izdanja i to su stvarno dobri albumi.
R: Hvala. Ipak, više ne izdajemo nove snimke, već samo koristimo licencu.
S: I to je dovoljno. Kako je u Kanadi ovih dana?
R: Poprilično dobro! Scena se malo izmenjala, ali publika je i dalje dobra.
S: Kako se scena izmenjala?
R: Postaje sve komercijalnija, na žalost. Čim se snimi spot, tu je odmah i MTV, a onda...
S: Vi još uvek nemate spotova?
R: A, ne! Niti ćemo ih imati! Mi to ne volimo, mada smo uradili jedan snimak iz zezanja za Hanson Brothers i mislim da je to to.
S: Nisam ni znao da postoji...
R: Eto, vidiš... To je mali video, koji je nama bio OK, jer ga nismo platili. (smejurija)
S: A DVD?
R: I njega je neko drugi platio! (još gora smejurija)
S: Igrate li hokej?
R: Ja ga više ne igram! Svi kanadski momci se pale na hokej, ali ja živim u Americi (hehe) i kada svratim do Kanade svi su već mnogo bolji od mene, tako da moram uz pomoć Hanson Brothers da pokažem da sam i ja u formi!
S: Kada ste John i Vi počeli sa NMN? Ko je dao ideju i kako?
R: U to vreme ja sam radio malo ili ništa, ali sam uštedeo i kupio 4-kanalnu miksetu. Doneo sam je kući 1979. John je tada svirao bubanj u školskom bendu, a ja sam počeo da pišem pesme na gitari. On je svirao klavir i bubanj, a ja gitaru i bas i počeli smo da snimamo sve to...
S: Nepristojno pitanje, ali...ko je stariji?
R: Oh, ja sam stariji, imam 51 godinu! Čini mi se da nam to nije problem. (smeh)
S: Imali smo prilike da vidimo The Residents sa Demons Dance Alone performansom. Da li ste ga odgledali?
R: Ja nisam, ali John ih je gledao. On ih mnogo voli, u stvari, svi ih mnogo volimo...
S: Lies Can Often Give You Power
R: Oh, yes!! (smeh)

Nastavak za dan-dva (ali stvarno)...
P.S. Ove dve slike su tu zbog security momka, koji se super zezao...

How Fucken Old Are NOMEANSNO? (part 0)

2006-01-16T11:52:00.000+01:00

"Give it up, grandads!" grafit, zajedno sa ovim iz naslova teksta, stoji na omotu poslednjeg izdanja Nomeansno-a, koje predstavlja presek izuzetno plodne 25-togodišnje karijere jednog od najznačajnijih bendova punk/hardcore/indie scene. Ni sama braća Rob (Mr. Wrong) i John (Mr. Right) Wright nisu mogli da naslute na koji će se način razviti njihovo zezanje na bas gitari, klaviru i bubnjevima s kraja 70-tih. Odrasli su u Viktoriji, gradu u Britanskoj Kolumbiji, igrajući hokej, slušajući Ramones i stvarajući neopisivo inteligentne pesme. Početak je bio skroman – singl "Look, Here Comes the Wormies", koji je objavljen 1980. godine, zatim otvaranje "virtualne" etikete Wrong Records i objavljivanje CD-a "Mama" za istu, dve godine kasnije. Bez gitare, bez valjane produkcije, bez pretencioznosti, prvi album Nomeansno-a se i dalje odlično prodaje!! Prva promena je usledila odmah na sledećem izdanju, kada se zvuk upotpunio praštećom gitarom Andy Kerr-a i dobio sasvim novu dimenziju. "Sex Mad/You Kill Me" CD je našao put do Amerike, preko ugledne Biafrine etikete Alternative Tentacles Records, a pesme "Some Bodies", "Body Bag", "Sex Mad", "Dad" i ostale, još uvek su neizostavne na koncertnim repertoarima. Andy je takođe nosio naočare – rekvizit koji karakteriše članove ovog benda. 1988. godina donosi mračne "The Day Everything Became Nothing" EP i "Small Parts Isolated and Destroyed" CD, koji su se našli zajedno na američkom izdanju. Neću nabrajati sjajne pesme od ovog trenutka nadalje, jer bi se ovaj tekst odužio još za 2 ekrana, a preporuka svima koji nisu, a žele da čuju Nomeansno, je da krenu redom i odslušaju sve albume "od korice do korice". Pravi kolos među Nomeansno albumima predstavlja "Wrong" iz 1989. godine, koji će autor ovog teksta u svako doba dana i noći navesti među pet najomiljenijih albuma koje je čuo, a čuo je mnogo... Iz manijakalnog punk rocka u up-beat jazzy tempo, iz noisea u depresivni "teški" zvuk, Nomeansno šaraju po vašem mozgu svih 50 minuta ove sjajne ploče! Ritam sekcija štrika kao navijena, produkcija sasvim korektna (i primetno bolja od prethodnih izdanja), pesme se slivaju jedna u drugu čineći spoj nespojivog, jednom rečju – desetka! Da bi svima bilo jasno kako to Nomeansno rade, momci su se usnimili na koncertu u Finskoj i objavili "Live and Cuddly". Naravno, svirka razrađena do perfekcije, a snaga ovog benda na koncertima verno prenešena na nosač zvuka. Ono što čini kanađane prepoznatljivim je činjenica da čak ni najverniji fan nema pojma kako će zvučati njihov novi album. Upravo toliko mnogo drugačije zvuči "0+2=1" iz 1991. godine. Fenomenalni tekstovi o ljudskim ćudima i životnim neprijatnostima uz bass-driven svirku i bolesne gitarske deonice čine i ovaj album jedinstvenim. Već tada Nomeansno puno putuju i sviraju po Evropi, a Amsterdam je postao mesto koje će od benda odvojiti Andy-ja i ostaviti braću Wright da ponovo rade kao dvojac. Rob i John strpljivo pišu nove pesme, a na snimanju albuma gitare je odsvirao sâm Rob. "Why Do They Call Me Mr. Happy?" je i danas omiljeni album Rob Wright-a, jer je, kako kaže, sa 140% sebe učestvovao u njegovom stvaranju. Ipak, dvojac se ponovo proširuje za jednog člana, a novi momak je Tom Holliston (i naočari), dotadašnji gitarista benda Show Business Giants.
Neiscrpna energija ovih momaka dovela je do stvaranja projekta Hanson Brothers, benda u kome John peva, a bubnjeve svira još jedan lik sa dioptrijom, Ken Kempster. Muzika Brothers-a je omaž Ramones-ima, po mnogima i ponajbolji klon legendi. Tekstovi govore o ljubavi i hokeju, a kovanica "puck rock" najbolje opisuje ono što isporučuju HB. Projekat se oteo kontroli, tako da hokejaši sada imaju tri izdanja. No, vratimo se matičnom bendu; 1994. godina donosi skup pesama koje su braća napisala tokom svih ovih godina, a koje nisu našle mesta na albumima – "One Down and Two To Go". "The Worldhood of the World (As Such)" iz 1995. godine servira ponovo nekoliko brzih punk rock pesama uz ostale virtuozne ludorije na svim instrumentima. Neki su brzopleto ovo izdanje počeli da porede sa "Wrong"-om, ali je razlika ipak očigledna (daleko od toga da je album loš, da ne bude zabune). Usledila je trogodišnja pauza, a onda (sada već) matorci ispaljuju "Dance of the Headless Bourgeoisie", album koji muzički kritičari nagrađuju samim devetkama i desetkama (mene lično nije briga, a ni njih, pa ne bi trebalo ni vas), a kada se pročita tekst 9-minutne naslovne pesme, postaje jasno da Nomeansno i dalje gaze sve pred sobom, ponajviše vreme! U novi milenijum se uletelo albumom "One", čije pesme krasi sporiji tempo, a njihova struktura, zajedno sa tekstovima može se opisati rečju "epic". 15-minutna obrada "Bitch's Brew" Miles-a Davis-a, sporiji ritam i ljudska glupost doveli su do pitanja "Da li je Nomeansno uopšte punk rock bend?" Koga je briga za to, kada oni ne moraju nikome i ništa više da dokazuju. Oni i dalje stvaraju dobre pesme, a kako će ljudi to da nazovu – bole ih uvce! EP "Generic Shame" je uvertira za novi album, koji se uveliko sprema. Prelazak na Southern Records doneo je i pomenuto "The People's Choice" izdanje najboljih (ukoliko je, a nije, moguće) trenutaka Nomeansno-a, dok se novi album ne skuva. Dedice ne odustaju lako...

Kada sam saznao za dolazak Nomeansnoa u našu napaćenu zemlju, malo sam se naježio. Možda zbog neverice, a možda zbog ludog osećaja sreće koji me je strefio tog istog momenta. Mic po mic, dan se bližio, a valjalo se pripremiti za razgovor sa legendama. Kao po pravilu, zbog gluporija na granici bend je kasnio, a mene je uhvatio strah da neće ni biti vremena za bilo kakvu priču. Tonska proba urađena za 10 minuta, Rob je veseo, kafu sa šlagom smo pokupili sa bara, cerekali se 10-ak minuta (Rob voli da se šali i kaže da je tada razgovor lakši, a ja sam za to vreme zaboravio sva pitanja koja sam hteo da mu postavim!!!), a onda smo uključili Sony-ja...

Mali praznični moza(i)k

2006-01-10T11:06:00.000+01:00

Auh, kakav je ovaj Januar?! Kakav je svaki Januar?! Ždranje i pijenje sve u 16!! Klinčurdija na raspustu (i mi matori, takođe) sliva se centrom grada. Odeš u finu kafeteriju - "Dobro veče , nastavniče"; ajd' onda do picerije - "Kako ste, nastavniče?"; bež' u diskoteku - "Oooo, nastavniče, šta ćete vi ovde?"; ulazak u najgoru smrdljivu birtiju pognutih ramena ne dolazi u obzir, tako da je ostalo tajno okupljanje po sobičcima i diskretno napijanje uz dobru muziku... Tako je bilo i u 'onoj' noći. Lovorike pobrali Gogol Bordello i The Bees (Chicken Payback kao hit hitova). Na meniju bio i zec, a hrane je (naravno) preostalo i za narednih par večeri. Bilo je i ljubavi, raznoraznih. I njih je preostalo za još par večeri... Sebi sam za Novu poklonio Sky Star 2, povezao je sa antenom i kompom i sada bauljam između 7646 kanala u potrazi za fudbalom, filmom i spotovima (usnimio prvo Mano Negra - Out of Time Man, pa zatim Death Cab For Cutie - Soul Meets Body). E, to je već prava stvar...

Kako (p)ostati normalan u Kladovu?? (part II) - Kladovo reloaded!

2005-12-27T11:39:00.000+01:00

4. Noćni život?

Nema. Ukoliko želite popiti koje pivo (Zaječarsko, Jelen ili MB) uz fini rock'n'roll, morate ga kupiti u prodavnici (pivo, ne r'n'r) i ostati kod kuće, tuđe ili svoje – nebitno je. Kaldrma u centru grada prepuna je kafeterija i lokalčića. Leti se ona zatvara za saobraćaj i puni mladim i zgodnim gastarbajterima oba pola, sa kojima možete popričati ukoliko znate varijantu nemačko - vlaško - srpskog dijalekta i ukoliko imate otvoren um za svakojake perverzije. Lepe devojke ne manjkaju u Kladovu, posebno leti kada ono ima duplo više stanovnika. Puna plaža, puna diskoteka (jednina), pun kej, garant su da ćete napariti okice (ako ste muško) ili se uklopiti u taj raj (ako ste žensko)...

5. Rock'n'roll?

Koncert Neše Galije poslednji je organizatorski uspeh lokalnih promotera, koji inače ne postoje. Pre par godina ugostili smo Ramba, DLM, Kithchmu, Concrete Worms (pozdrav Dragani, Draganu i Iliji), Gymnastics, Grandpa Candys (više puta – čista desetka!), a poslednji u nizu bili su sjajni Havana Whisper. Zatim – muk... Već dve godine ništa, izuzev senilnog gospodina sa početka odeljka. Što je najgore, više nemamo ni prostor za koncerte. Ako leto donese zdravlja i sreće (i para od opštine), nadamo se nekoj dobroj svirci. Jedini lokalni bend koji je došao do izdanja – Musky's – "Still Looking For a Lifeboat" (Automatic), više ne radi. Novi bendovi = 0. Svira se tu i tamo rekreativno, mada je velika šteta što to ne rade klinci, već proverena banda...

6. Kada će kraj?

Par čitalaca ovog bloga iz Kladova neće mi zameriti na ne baš veselom prikazu rodnog nam mesta, jer pouzdano znam da bi oni to još grđe, dok sam ja bio blag. Kako, dakle, (p)ostati zdrav u Kladovu? Div-x i mp3 su samo deo odgovora. Ostalo je na veslanju, (subjektivno) Zaječarskom pivu, Monty Pythonu, fudbalu, roštilju i (subjektivno do koske) punk rocku!

Pa vi sad svratite!!!

Kako (p)ostati normalan u Kladovu?? (part I)

2005-12-21T10:38:00.000+01:00

1. Šta videti?

Odmah po ulasku, sa leve strane je prastaro utvrđenje koje je Turcima omogućilo da se ovde zadrže još koju deceniju nakon oslobođenja Srbije. Prelepe topovnice prema Dunavu, ogroman kanal (bez krokodila i vode), memljive tamnice – ma, sve je tu! Uključujući i gradski fudbalski stadion pomenute momčadi, čiji je najveći uspeh poraz od reprezentacije SFRJ – 0:5 (ja se smrzo kad sam video Blaža Sliškovića). Jedna bina na otvorenom preti da postane poprište letnjeg muzičkog festivala, ukoliko je ne iz'edu zmije. Dalje, obavezno prošetati kejom sve do velike plaže u dnu grada i vratiti se nazad istim putem (ne brinite, Keywatch organizacija je stalno na oprezu). Ukoliko radi, onda gradski muzej može da vam pruži 20 minuta zabave. Nalazi se blizu samog keja, tako da nema mnogo skretanja sa prave putanje. Pogled će vam izmamiti marina koja ponosno čuva desetak ribarskih čamaca, od kojih su neki parkirani upside-down usled naleta vetra. Eh, da... ne spomenuh vetar koji ovde duva 386 dana godišnje...

2. Šta ne videti?

Nipošto ne gledati lokalnu televiziju! Opasno zarazno! Radio stanice... ni slučajno! Ne videti ni film u bioskopu (jednina), jer nema 10 prodatih karata, a samim tim ni projekcije, osim ako nije u pitanju "Zona Z.", "Ivkova s." ili sličan hit. Ne videti ni rok koncert, ni zezanje lokalne pozorišne trupe na bini, ni promrzlog momka koji prodaje stare dobre ploče - mi toga nemamo za videti! Ni sliku uz ovaj deo...

3. Ima li tu ljudi?

Ima. Desetak hiljada. Naš čuveni izdanak, Svetislav Bule Goncić (3x ura za Oktoberfest) nam je sredio da nas svet upozna kroz jednu epizodu famoznih "Varošarija", a to je trebalo videti! Majstor Fusa koji uz reči "Ovako mi u Kladovu pijemo vino" ispija čašu vina na ex i – razbija je o svoje čelo...u emisiji za decu. Čist kult. Preterano dobra ideja Pece "Titanika", da izvuče brod po kome je dobio nadimak na površinu okeana uz pomoć ping-pong loptica, nije naišla na razumevanje svetskih stručnjaka, na našu žalost. A on je tome posvetio čitav svoj život... Plejada ljudi kojima je mesto u naučnim enciklopedijama, leksikonima, udžbenicima i policijskim aktama ni sama ne zna zbog čega bih ih ja sad pomenuo u jednom blogu, pa tako i neću.

Kako (p)ostati normalan u Kladovu?? (part 0)

2005-12-15T10:09:00.000+01:00

"Bio sam tamo kao klinac na ekskurziji!" čućete u 95% slučajeva, ako pitate nekoga za Kladovo. Ako malo dublje istražite, videćete da će u tom procentu biti nekoliko ljudi iz našeg malog mesta ili okolnih sela, koji vas bez problema lažu da nisu odavde! Lokal patriotizam? Hehehe...

Kada iz prestonice krenete putem koji vodi preko Požarevca, Golupca i Donjeg Milanovca i vozite se oko 5 sati (busom), doćićete do ovog grada, koji na karti Srbije zauzima poziciju nosne duplje one konjske glave na istoku (slika). Ljudi koji dolaze u Kladovo prvi put obično su poslednjih sat vremena besni i nervozni pitajući se gde je to prokleto mesto, dok rukom trljaju utrnule noge i povremeno bacaju pogled na mali TV na kome se "Sekula po milioniti put ženi". Umesto toga, trebalo bi da virnu kroz prozor i osmotre Dunav, pored koga sve vreme putuju. Đerdapska klisura ubija svojom lepotom i valjalo bi poslednjih sat vremena puta blejati u prirodne lepote i zaboraviti nervozu... Ona dolazi nešto kasnije...
Kada po sred Dunava ugledate hidroelektranu "Đerdap" kako ga fino preprečuje i povezuje našu zemlju sa susednom Rumunijom, znaćete da ste tu negde (slika).

Ova čudesna građevina je ujedno i glavni razlog svih ekskurzija sa početka teksta. Ah, kako je samo bilo fino za vreme omladinskih radnih akcija, kada su cice iz svih krajeva SFRJ dolazile da se znoje, unapređujući (zajedno sa mladićima, naravno) ove naše lepote. Overiti Atheist Rap i njihovu pesmu "ORA je pravi način da..." uz ove redove. Pazi sad: odsesti u Hotelu "Đerdap" u vlasništvu "Đerdap turista", upaliti "Radio-Đerdap", odmah ga ugasiti, otići na utakmicu FK "Đerdapa", povratiti od muke, odmah na kolače u poslastičaru "Đerdapko" i na kraju dana se naliti "Đerdapskog ognja" – vrhunske rakije... jel' neko pomislio na komunizam? Onda, nakon 9 km, konačno se pojavljuje žuta tabla zajedno sa ograničenjem brzine i zezanje počinje...

Što je dobar ovaj posao!

2005-12-13T17:39:00.000+01:00

Bogme, ko bi rekao da se iz par kliktanja može doći do toga da se sve i svašta objavljuje po netu. Evo, još pre par minuta sam razmišljao o tome kako sam danas dao prvu dvojku (doduše, o'mah sam je poboljšao trojkom) jednom kvazi r'n'r klincu koji beži sa časova, a sada mi je već bolje. Osmi razred, popodnevna nastava, klincima se sprema novogodišnja žurka i svi samo na to misle.
Kad bolje razmislim, ja sam tovario heavy metal u svoju glavu u vreme kada sam završavao osnovnu, a i pored toga sam bio uzoran đak (duga kosa se podrazumeva) sa klot peticama. Omiljeni albumi tada su mi bili Iron Maiden - The Number of the Beast i Metallica - Kill 'em All... Ovaj rok klinac kojem sam danas zalepio dvojku nema pojma da se mogu povezati dva (u ovo doba) potpuno različita koncepta - petice i rokenrol. U stvari - on i ne zna šta je to rokenrol, a za petice zna još manje...
Sa druge strane, nije znao ni za tu dvojku.
Eh, što mi ne daju da predajem nešto zanimljivije od dosadne informatike.